Bjesovi, Gornji Milanovac
Intimna ispovest čoveka zbunjenog životom
Sve priče o centru i periferiji su relativne. Gornji Milanovac jeste provincija za Beograd, ali je i Beograd provincija za svet. I tako dalje, i tako dalje.
Bjesovi su pobednici prošlogodišnje zaječarske Gitarijade. I najbolja grupa nedavno održanog BBS festivala. Ovih dana, dokopali su se drugog izdanja. Za sad samo na kaseti, a isti materijal bi trebalo da se, negde na jesen, pojavi i na CD. Za "Vreme zabave" pričali su pevači i autori tekstova i muzike Zoran Marinković - akademski slikar i Goran Marić, akademski građanin. Potpisnik ovog teksta vrlo je pozitivno iznenađen činjenicom da se, još jednom u životu, sreće sa ljudima koji prave ozbiljne pesme, a umeju da se smeju. Sa KUD Idijotima zajedničko im je, takođe, jedno "j" viška u imenu grupe.
I još nešto, dosta bitno. I ovi valjaju.
VREME ZABAVE: Mislim da kao inteligentni mladi Ijudi shvatate zašto prvo pitanje mora biti: kako je grupa dobila baš ovakvo ime?
BJESOVI: Obojici su "Zli dusi" Dostojevskog omiljena knjiga, a u hrvatskom prevodu njen naslov je "Bjesovi", što je bliže izvornom ruskom "Bjesi". A i kad kažeš "Zli dusi", to ima neke mnogo drugačije konotacije, odmah vidiš neke utvare, aveti... više vuče na hevi metal i klasičan horor fazon. Osim toga, neki Zečević je u "Srpskoj mitologiji" s početka XIX veka pisao o Bjesovima i njihovom vrhovnom gospodaru Bjesomaru. A ti Bjesovi su zapravo anđeli koje on šalje da ljudima stvaraju probleme: da ih teraju da piju, da lažu, da rade sve ono što razdire čoveka iznutra. To je, dakle, nešto unutrašnje. Svako ima neke svoje Bjesove. Takodje, to ima neke veze sa činjenicom da smo iskreni Ijudi. Nismo seli i rekli: sad ćemo da napravimo pesme koje će da budu to i to, nego pesme bukvalno izlaze iz nas. Osim toga, i vreme u kom je Dostojevski pisao tu knjigu bilo je vreme pred apokalipsu, kao što je i ovo naše vreme. To je bio trenutak pre sloma tadašnje civilizacije. Mi smo u sličnoj situaciji. I naši tekstovi i muzika su pesme beznađa i besmisla. Baš pre neki dan nam je jedan prijatelj rekao: "Vaša muzika je bolesna." Znači, on je umesto "beznađem" i "besmislom" muziku Bjesova označio trećom rečju koja počinje na slovo "b", a to je "bolest". Mi, međutim, mislimo da to nije bolesna muzika, već muzika koja govori o bolesti, koja razotkriva bolest, pronalazi je i samim tim pomaže da se uspostavi dijagnoza i da se eventualno nadje lek. To je princip koji nam se najviše dopada i kod engleskih autora s kraja sedamdesetih: Joy Divsion, rani Cure... To je ono što sad rade grunge grupe. To je isti taj način, isti generacijski vrisak ljudi koji ne pristaju na nešto što je zadato.
Kako uopšte nastaje ovakva grupa i ovakva muzika u delu sveta kao što je Gornji Milanovac, odakle, po uvreženim stereotipima, dolaze samo hard rock grupe poljoprivrednog usmerenja?
Ovaj naš produkt posledica je želje da budemo informisani i činjenice da smo to i bili, jer smo godinama, sa nekih petnaestak dana razlike, dolazili do svih relevantnih ploča koje su izlazile u svetu. Bili smo, po tome, u epi-centru dešavanja. U stvari, sve priče o centru i periferiji su relativne. Gornji Milanovac jeste provincija za Beograd, ali je i Beograd provincija za svet. I tako dalje, i tako dalje... Mi smo oduvek želeli da probijemo granice, da uradimo univerzalnu stvar. Stvar koja može da prođe na svim meridijanima. Zanimaju nas poruke koje su apsolutno univerzalne. Sad, mi smo mogli sve ovo da kažemo i kroz neke političke tekstove, ali smo, umesto toga, izabrali formu intimne ispovesti čoveka zbunjenog životom, bez obzira gde se taj čovek nalazi.
I, što je zanimljivo, nisu sve ove pesme nastale u ovom sadašnjem vremenu kad nam je zemlja otišla do đavola, nego smo mi taj bol imali i u najbolje vreme, kad je standard bio dobar i kad je sve ostalo bilo u redu. Kod nas je uvek postojao predosećaj... Osećali smo da nešto ne valja, da nešto nije u redu. I, na žalost, ispostavilo se da nije u redu i to na najgori mogući način.
Vremenski gledano, naš prvi materijal je snimljen, '90. godine, a ovaj '93. Period između pokriven je ovim novim pesmama.
Prvi album je rađen konceptualno, kao skup svih naših fascinacija pravcima koji su nam, kao konzumentima, bili značajni, ali smo već tada pretpostavljali, nazirali našu buduću orijentaciju. Sad smo sve to samo poređali.
Meni je, kao slušaocu, bilo interesantno da naiđem na jedno rock izdanje koje nema neke uočljive muzičko-tekstualne reference na ono što se ovde ranije sviralo, da naiđem na muziku koja kao da počinje sad i ovde?
Mislimo da je ovo definitivno muzika novog vremena. Neke nove Srbije. Ili Jugoslavije... ili Balkana, kako god hoćeš...
Mi smo sigurno uvažili iskustva nekih drugih grupa, recimo to kako se može pevati na srpskom jeziku. Prve grupe koje su shvatile kako srpski jezik treba pevati i koje reči treba upotrebljavati su Partibrejkers, Električni orgazam i Disciplina kičme. Neuklopljenost pevanja u muziku bila je veliki problem našeg rocka do beogradskog novog talasa. Srpski jezik je jako nezgodan za pevanje i može da uništi poetiku koju čovek želi da postigne, tako da mi se dopala opservacija jednog čoveka koji je primetio da su naše reči uklopljene u našu muziku, da klize, tako je rekao. Klize.
Kako, zašto i od čega opstaje u ovakvom vremenu grupa poput ove?
Mi ne zarađujemo svirajući toliko da bismo živeli od toga. Dakle, nismo u tom smislu profesionalci. Ali svi naši muzičari su ljudi koji su svirali i pre nego što su postali članovi Bjesova. Njihova je ljubav prema muzici nesumnjiva. To je energija koja se održava i traje. Dakle, oni su rešeni da sviraju i mi smo jako zadovoljni što je to tako i sigurni smo da dugo nećemo odustati.
Nedavno smo svirali na jednom festivalu na kom je nastupilo mnogo grupa i posle nam je jedan čovek koji je sve to gledao, rekao da smo, od svih koji su se tu pojavili, samo mi ličili na rock sastav. E sad, to je verovatno zbog toga što smo se pronašli sa ljudima s kojima radimo. Izvukli smo ono najbolje iz svih nas, od svih nas. Ali ne samo ono najbolje, nego ono što je potrebno za jednu rock grupu. Znači, to nije kompromis, nego, kako bih to rekao...
Amalgam?
Da. Amalgam. To je ta magična reč.
VLADIMIR STAKIĆ